Место: улице града Хага, мистични предео Северног мора, хотел у близини затвора у Схевенингену, хашки стан доктора Липинског, Врачарски плато.

Време: нека од година иза 2000-те, колебљиво време између зиме и пролећа, петак, субота и недеља.

Лица: Јаков Барух, српски Јеврејин, правник и неостварени уметник; Макс Липински, психијатар опседнут памћењем; Бјанка-Марија, жена; Мирсад - млади муџахедин; аветна фигура старог кицоша; Бјанкин брат - човек без памћења; пролазници на улицама Хага; уморна колона Јаковљевих предака.

Митска подлога: библијска прича о Јакову и Исаву, Манове новеле Смрт у Венецији и Тонио Крегер.

Заплет: Млади правник из Београда долази на три дана пословно у Холандију. Изашавши у бесциљну, меланхоличну шетњу хашким улицама, схвата да се његов живот, какав је до тада познавао, неповратно распао...

Сиже: „Затвореник“ је роман какав немамо често прилику да читамо. Пред нама је прича која се не чита „споља“, оком случајног посматрача, већ „изнутра“, емоцијом, опажањем и сећањем главног јунака, јеврејина Јакова, не(пре)познатог уметника, а признатог правника, човека који је губитком земље у којој је живео, изгубио „тло под ногама“, изгубио (или заборавио?) сопствено биће.

У вечитој жудњи за идеалом љубави - женом која би му вратила сопственост и пружила преко потребну спознају свог унутарњег бивствовања, судбина јунака преплиће се са судбином још једног немирног духа. Реч је о доктору Липинском, опседнутом сенкама вихорне (ратне) прошлости, клаустрофобичном, жедном личне катарзе коју би могао достићи једино поновним уједињењем са младим муџахедином из своје јучерашњице, који у његовим сећањима репрезентује спој мучне прошлости и ослобађајуће будућности. Спону између двојице јунака, унутарњим дуализмом растрзаних људи, остварује жена која обојици омогућује да се поново сусретну са својим заборављеним Ја.

Мистиком обојена, са снажном паралелом између трагичних судбина Балкана и Израиља, књига „Затвореник“ обнавља наша изгубљена сећања на то ко смо, одакле долазимо и чему тежимо. Враћа нам веру у себе, веру у сутрашњицу, нашу исконску веру. Као коначан закључак открива нам чињеницу да се без остварења у чистој љубави, не можемо остварити ни као личности, ни као народ. Такође, учи нас томе да без сећања нема ни опраштања – ни себи, ни другима...   

Роман је изашао у издању Stylos Art, 2010. године и део је фонда наше библиотеке.